Личен дневник

ile.jovanovski19

Истакнат Член
26 јуни 2017
15
2
103
28
Личен дневник еднаш почнав кога бев помал ама немав време да го пишам. А и да пишиш ќе мислиш можиш да го дочуваш во тајност?

Sent from my 5010X using Tapatalk
 

Iris*

Староседелец
30 јануари 2014
842
1,432
1,103
Ранета ѕверка повлечена во својата пештера, ги лиже раните и чека да зараснат.
Таа сум.
Толку пати скршена и повторно составена.
Знам да стиснам заби и да не дозволам никој да види што се случува во мене. Болката е само моја, не би било фер да вовлекувам други во неа. Или се научив да верувам само на себе и својата сила...
Не е важно. Не ми треба признание дека сум јака, зошто најмногу научив од борбите што ги изгубив. Колку повеќе борби што влечат на дното, толку посилна светлина кога се издигнувам горе.
А кога сама ќе дофатам зрак не може никој да ми го земе.
 

Iris*

Староседелец
30 јануари 2014
842
1,432
1,103
Еден ден ќе сфатиме дека не е се во наши раце и дека сите лудачки напори да задржиме нешто, се само реакција на фрустрацијата, која не ни дозволува да размислиме и да го пронајдеме во нас она што навистина ни е потребно. Зошто полесно е да одиме по некој зацртан редослед отколку да ја извлечеме од нас (не)пријатната вистина дека на нешто му дошол крајот.
Тогаш кога ќе сфатиме дека цел тој концепт на борба и трчање по среќата е погрешен и не изморува, тогаш сме подготвени да се препуштиме на ситниците кои не исполнуваат.
Првото кафе, кратка порака што ќе те насмее, телефонски повик, опуштен разговор со пријателка, искрена и силна прегратка....
Всушност тоа е среќа, тоа е она за што не мора да трчаме, само да бидеме присутни и да се препуштиме.
 
  • Ми се допаѓа
Реакции: Prashina

Achernar

Староседелец
31 август 2013
2,564
3,840
1,153
Самите си ги поставуваме ѕидовите на умот во своето постоење, толку проѕирност и светлина, а одлучуваме да бидеме заклучени во себе иако универзумот функционира совршено и слободно во својата несовршеност, патетично е да кажеш дека си човек и да се искупуваш во нелогичноста на своето постоење, не постојат граници, само попатни станици за тие кои не припаѓаат никому, со слаби раце не се освојува вечноста.
 

Iris*

Староседелец
30 јануари 2014
842
1,432
1,103
Се рушам повторно.
Се рушам како песочна фигура, се распаѓам, како кога дете ќе си поигра и ќе ја турне со ногата, и се тоа низ игра, со насмевка. Зрно по зрно чувствата се ронат но не престануваат да се зголемуваат, а ветрот ми ги фрла во очи и пече, проклето пече.
Останува само дел од мене да постои, оној кој пркоси, како фасада за љубопитните. Болат погледите во душава откриена, разголена пред светот, оживеана за повторно да умре. И боли, боли секој нареден пат, се посилно. Боли осаменоста, а љубовта уште повеќе. И она чувство на неприпаѓање никаде, никому, никогаш....
Се восхитувам на болката, толку е постојана.
Телото живо, а скаменета душа, над која го завршуваат својот лет птиците грабливки. Се ежам од крикот, барајќи ја во себе последната солза, да го покрене пулсирачкото бранување во вениве, да ја почувствувам крвта како удира во ѕидовите. Да ми вдахне надеж за услишување на молитвите за спокој, за патоказ кон мирот во душата.
 
  • Ми се допаѓа
Реакции: Achernar and Prashina

Saladin

Unbaised
Член на администрација
17 февруари 2012
6,024
9,655
1,683
Normandy
Седиме со една другарка, праиме муабет, ме прашува што се случило со тебе во последниве 6 месеци, и` викам - живот.
И смрт. Ако одиме во подлабока конотација.
 
Последна промена:
  • Ми се допаѓа
Реакции: Iris* and Prashina

Prashina

Староседелец
28 јуни 2013
1,366
3,059
1,133
Veke nikade i nikomu ne pripagjam.Ne pripagjam ni na sebesi.Kompletno oddeluvanje na duhot i teloto.
Ni taga ni sreka, nit mislenje ni plan.
Ni zelba ili potreba. Se vo edna ramna linija slichna na linijata na ekg na mrtovec. Gledam se i se jasno mi e.Ne se nerviram na chovekovata glupost nitu se voodushevuvam na briljatnosta na umot. Nemam posakuvanja nitu ochekuvanja. Dali ziveam?
 
Последна промена:

Iris*

Староседелец
30 јануари 2014
842
1,432
1,103
Се изморив од лажни насмевки, од ладни прегратки и празни погледи.
Се изморив од драми, лаги и критики.
Се изморив од паѓање и станување.
Се изморив од "се е во ред" и "се ќе биде во ред".
Се изморив од обиди и од чекање.
Се изморив од молчење.
Се изморив и од мојата толеранција и смиреност налик мртвило.