Ja sam od onih
Jelena Stojkovic Miric -
Ja sam od onih što najviše ćute,
kad najviše pričaju;
od onih , koje nećeš shvatiti,
misleći da ih shvataš.
Od onih ljubitelja snova o dalekim,
najdražim gradovima i obalama reka .
Ja sam od onih bezbroj ali…
Ja sam od onih prefinjenih,
što vole mnogo da psuju;
od onih predobrih,
koji postaju ohola zlopamtila kad ih rane.
Od onih, što po njihovom biću lebde
i beli i tamni oblaci.
Ja sam davljenik što se ,
samo za svoju ruku hvata.
Ja sam od onih,
što otćute svoje najdublje istine,
da im ne bi narušili mir
ili ukrali dušu…
Ali ja sam i ono dete,
izgubljeno na putu
što vapi mnogo ljubavi.
Ja sam od onih ,
što ti nikada neće otvoreno reći,
kuda plovi odjek njihovih misli,
a biće tužni , ako ih ne shvatiš.
Od onih , što vole osetiti
one prelepe treptaje,
u vazduhu i sebi ;
od onih ružnih spolja
sa skrivenim unutrašnjim biserima .
Ja sam od onih ,
što dodiruju horizont
i onih što dišu , pod vodom i zemljom.
Od onih, kojima grom i grad ne mogu ništa,
ali ih suza , ubiti može.
Ja sam od onih,
što se ceo život igraju,
jer znaju da bez igre ne postoji ništa.
Od onih , što misle da je reč ljubav ,
predugo u upotrebi i prazna,
a nisu otkrili drugu reč.
Ja sam neuspeli, mladi lingvističar.
Ja sam od onih ,
što izvesne stvari prećutkuju,
da ih ne bi pokrali,
a ipak vole da ih “kradu”.
Od onih ,
što su čvrsto nogama na zemlji
i tako divno odlepljeni od njene tvrde kore,
negde između sumraka i svitanja;
od onih što čeznu za vašim očima,
a uplaše se sebe,
kad ih u njima vide.
Ja sam od onih,
nisam od ovih
i nisam ovde,
jer ne volim crne krugove
koji postaju sve crnji.
Ja sam od onih ,
što jecaju uz trubače
i zvuke akustične gitare
i groze se računarski sažvakanih nota.
Od onih , što vole čudnom jednostavnošću
koja doseže do iznenađujuće složenosti.
Od onih ,
što vole slobodu duha, daha, pokreta , mira…
Od onih što ljube,
bez obzira da li su ljubljenoj osobi,
smešne sa svim svojim licima ljubavi.
Ja sam od onih veselih pajaca,
što glume darujući radost drugima,
ne želeći da se otkrije njihov jad.
Ja sam od onih bezbroj ali…
Od onih,
što vole da ih neko oseća kao tajnu
i koji druge vole,
zato što jesu večna tajna;
od onih, što će te udisati
kao da te prvi i poslednji put udišu.
Od onih životinjica
što vas prepoznaju po mirisu
i znaju da krijete zver u sebi,
ali ja sam i upijač
svega plemenitog u vama.
Ja sam od onih blesavih što razmišljaju,
kome zaveštati pertle, cipele, kosu,
usne, dah i obraz ?
Kome zaveštati knjige, reči i boje…
Kome zaveštati blato opipano samo mojim rukama ?
Kome zaveštati tanjir iz koga sam jeo
i omiljenu šoljicu,
iz koje sam prvu jutarnju kafu pio ?
Kome zaveštati olovku kojom sam
najlepše ludosti svoje glave zapisivao
i četkice kojima sam ,
najlepše boje svojih snova naslikao ?
Kome zaveštati kriglu
iz koje su mi najdraža pijanstva dolazila;
kome zaveštati uzdahe i suze,
kretnje, slutnje, bludnje
i oblike dima izdahnutih iz mojih pluća ?
I oči…
da bi sve ovo isto
opet sagledale,
možda lepše proživele ?
Ja sam od onih što ponekad
svoja bulažnjenja gluposti ,
zapisuju kao najveće istine i vrednosti ;
od onih što daruju sitnice,
verujući da su one vezice i kopče.
Ja sam propali hirurg.
Ja sam od onih ,
što vole bez razloga, povoda i racionalnosti;
od onih ,
što ih boli uvo za sve,
ali ipak traže potvrdu da su prošli kroz tu školu.
Od onih , što teške rane otćute
a one najteže ,
rečima, bojom i glinom ispiraju.
Ja sam ono dete
izgubljeno na ulici
što vapi da ga uzmete…
Ali ja sam i davljenik
što se samo za svoju ruku hvata.
Ja sam od onih što prave
tamne oluje i najveselije vatromete,
tonući u razmišljanja.
Od onih što im moraš puniti baterije.
Od onih što ih ne moraš videti hiljadama godina,
a ipak će o tebi misliti kao o najbližem
i voleti te bez uslova.
Ja sam od onih ,što ne vole logiku.
Od onih konfuznih, smotanih,
smušenih i neorjentisanih
i baš u tome najlepših.
Ja sam od onih pomerenih, iskošenih, preosetljivih
i pomalo prevelikih
za ovo ovde
i ovo sada.
Ja sam od onih što nelogično lude
za možda nepotrebnim,
a ipak preko potrebnim.
Od onih što su dovoljni sami sebi,
a ipak ,
uvek računaju na tebe kao na svoju ruku…
Ali ja sam i ono dete,
izgubljeno na ulici,
što vapi mnogo ljubavi.
Ja sam od onih,
što ljude dele na sve ili ništa
i najsrećniji su i najtužniji
kad im se to sve podvoji.
Ja sam od onih ,
uzdržanih i krutih ,bez razloga;
od onih , što im gradovi mirišu,
samo na jednu personu;
od onih , što pokušavaju da determinišu,
vrstu , rod i poreklo ljubavi.
Ja sam propali istraživač biolog.
Ja sam od onih
što im usne, oči i suze
klize na dole;
od onih prepunih Ahilovih peta.
Od onih podzemnih prolaza
što se plaše da ih ne otkriješ i potopiš,
jer znaju da si istovremeno ,
voda na izvoru i ponornica
i uvek ploviš dalje.
Ja sam od onih darovitih
što vide svo crnilo ovog sveta,
a uzimaju najsvetlije od njega;
od onih što vole
svoju tajnu, sreću i bol,
oslikati, ispisati, izvajati…
Ja sam od onih srećno-nesrećnih usamljenika,
zarobljenih svetom u sebi.
Ja sam od onih filtera
što prima i pročišćava;
od onih što guše i kiseonik daju...
Ja sam od onih bezbroj ali…
Ja sam davljenik što se ,
samo za svoju ruku hvata…
Ja sam od ovih,
nisam od onih
i nisam ovde
i nisam sada,
jer ne volim crne krugove
što postaju sve crnji.
Ja sam od onih što najviše ćute,
kad najviše pričaju;
od onih , koje nećeš shvatiti,
misleći da ih shvataš...
