Поезија и проза на друг јазик
- Автор на темата Hip.Hop_MKD
- Време на започнување
Danas je bio najgori dan ikad
I ne pokušavaj da me ubediš da
U svakom danu ima nečeg dobro
Zato što, kad se bolje razmisli,
je svet veoma zlo mesto
Čak i da
Neko dobro se povremeno pojavi
Zadovoljstvo i sreća ne potraju
A nije istina da
Sve je u umu i srcu
Jer
Prava sreća ne može se zadobiti
Samo ako je nečije okruženje dobro
Nije tačno da dobro postoji
Sigurna sam da se možete složiti da
Realnost
Stvara
Moj stav
Sve je van moje kontrole
A ni za milion godina nećeš me čuti kako kažem
Danas je bio dobar dan
А сега читај од доле нагоре
I ne pokušavaj da me ubediš da
U svakom danu ima nečeg dobro
Zato što, kad se bolje razmisli,
je svet veoma zlo mesto
Čak i da
Neko dobro se povremeno pojavi
Zadovoljstvo i sreća ne potraju
A nije istina da
Sve je u umu i srcu
Jer
Prava sreća ne može se zadobiti
Samo ako je nečije okruženje dobro
Nije tačno da dobro postoji
Sigurna sam da se možete složiti da
Realnost
Stvara
Moj stav
Sve je van moje kontrole
A ni za milion godina nećeš me čuti kako kažem
Danas je bio dobar dan
А сега читај од доле нагоре
Ove su riječi crne od dubine,
ove su pjesme zrele i bez buke.
- One su, tako, šiknule iz tmine,
i sada streme ko pružene ruke.
Nisam li pjesnik, ja sam barem patnik
i katkad su mi drage moje rane.
Jer svaki jecaj postati će zlatnik,
a moje suze dati će đerdane.
No one samo imati će cijenu,
ako ih jednom, u perli i zlatu,
kolajnu vidim slavno obješenu,
ljubljeno dijete, baš o tvome vratu.
ove su pjesme zrele i bez buke.
- One su, tako, šiknule iz tmine,
i sada streme ko pružene ruke.
Nisam li pjesnik, ja sam barem patnik
i katkad su mi drage moje rane.
Jer svaki jecaj postati će zlatnik,
a moje suze dati će đerdane.
No one samo imati će cijenu,
ako ih jednom, u perli i zlatu,
kolajnu vidim slavno obješenu,
ljubljeno dijete, baš o tvome vratu.
"O life of this our spring! why fades the lotus of the water?
Why fade these children of the spring? born but to smile & fall.
Ah! Thel* is like a watry bow. and like a parting cloud.
Like a reflection in a glass. like shadows in the water.
Like dreams of infants, like a smile upon an infants face.
Like the doves voice. like transient day, like music in the air:
Ah! gentle may I lay me down and gentle rest my head.
And gentle sleep the sleep of death. and gentle hear the voice
Of him that walketh in the garden in the evening time.
The Lilly of the valley breathing in the humble grass
Answerd the lovely maid and said, I am a watry weed,
And I am very small, and love to dwell in lowly vales:
So weak the gilded butterfly scarce perches on my head
Yet I am visited from heaven and he that smiles on all."
- Book of Thel, William Blake
* Thel – The word in Greek (θέλ) means “will” or “wish” or “desire.”
Bezimena
Poveriću ti jednu tajnu Vreme si ti
Vreme je žena Ono oseća
Potrebu da mu se udvara i da se klekne
Pred njegove noge kao kad se haljina raširi
Vreme je kao kosa beskrajna
Očešljana
Ogledalo koje dah zamućuje i dah razbistrava
Vreme si ti koje spava u zoru kad se budi
I kao nož si koji prolazi kroz moje grlo
Oh što ne mogu da iskažem tu neprolaznu moru vremena
Tu moru vremena zaustavljenu kao krv u venama plavim
I najgore je što je želja beskrajna i neispunjena
Ta žeđ oka kad ti koračaš po odaji
I ja znam da ne treba razbijati čaroliju
Mnogo je gore nego da te osetim stranom
Da bežiš sa mislima izvan nas
I srcem već u nekom drugom veku
Bože moj kako su reči teške A u stvari jeste to
Moja ljubav iznad zadovoljstava
Moja ljubav van domašaja današnjeg udarca
Ti koja kucaš na moju slepoočnicu kao časovnik
I ako ti ne dišeš gušim se
I po mojoj puti kolebaš se i zastaješ svojim stopalom
Veliku tajnu hoću da ti kažem Svaka reč
Na mojoj usni sirotica je koja prosi
Jednu sitnicu za tvoje ruke stvarčicu koja tami pod tvojim pogledom
I zato ja kažem tako često da te volim
U nedostatku dovoljo jasnog kristala izraza koju bi ti stavila sebi oko vrata
Ne vređaj se zbog mog prostačkog govora
Prosta je voda koja izaziva taj neprijatni šum u vatri
Reći ću ti veliku tajnu Ja ne znam
Da govorim o vremenu koje na tebe liči
Ja ne znam da govorim o tebi i ja se pravim
Kao oni koji vrlo dugo na peronu stanice
Mašu rukom pošto su vozovi otišli
Šaka se smiruje tek pod novim teretom suza
Hoću da ti kažem veliku tajnu Bojim se tebe
Bojim se onog što te prati večerom ka prozorima
I gestove koje ti činiš od reči koje se ne izgovaraju
Bojim se vremena brzog i laganog bojim se tebe
Hoću da ti kažem veliku tajnu Zatvori sva vrata
Lakše je umreti nego voleti
Zato ja sebe mučim životom
Ljubavi moja.
Poveriću ti jednu tajnu Vreme si ti
Vreme je žena Ono oseća
Potrebu da mu se udvara i da se klekne
Pred njegove noge kao kad se haljina raširi
Vreme je kao kosa beskrajna
Očešljana
Ogledalo koje dah zamućuje i dah razbistrava
Vreme si ti koje spava u zoru kad se budi
I kao nož si koji prolazi kroz moje grlo
Oh što ne mogu da iskažem tu neprolaznu moru vremena
Tu moru vremena zaustavljenu kao krv u venama plavim
I najgore je što je želja beskrajna i neispunjena
Ta žeđ oka kad ti koračaš po odaji
I ja znam da ne treba razbijati čaroliju
Mnogo je gore nego da te osetim stranom
Da bežiš sa mislima izvan nas
I srcem već u nekom drugom veku
Bože moj kako su reči teške A u stvari jeste to
Moja ljubav iznad zadovoljstava
Moja ljubav van domašaja današnjeg udarca
Ti koja kucaš na moju slepoočnicu kao časovnik
I ako ti ne dišeš gušim se
I po mojoj puti kolebaš se i zastaješ svojim stopalom
Veliku tajnu hoću da ti kažem Svaka reč
Na mojoj usni sirotica je koja prosi
Jednu sitnicu za tvoje ruke stvarčicu koja tami pod tvojim pogledom
I zato ja kažem tako često da te volim
U nedostatku dovoljo jasnog kristala izraza koju bi ti stavila sebi oko vrata
Ne vređaj se zbog mog prostačkog govora
Prosta je voda koja izaziva taj neprijatni šum u vatri
Reći ću ti veliku tajnu Ja ne znam
Da govorim o vremenu koje na tebe liči
Ja ne znam da govorim o tebi i ja se pravim
Kao oni koji vrlo dugo na peronu stanice
Mašu rukom pošto su vozovi otišli
Šaka se smiruje tek pod novim teretom suza
Hoću da ti kažem veliku tajnu Bojim se tebe
Bojim se onog što te prati večerom ka prozorima
I gestove koje ti činiš od reči koje se ne izgovaraju
Bojim se vremena brzog i laganog bojim se tebe
Hoću da ti kažem veliku tajnu Zatvori sva vrata
Lakše je umreti nego voleti
Zato ja sebe mučim životom
Ljubavi moja.
Okreneš glavu na drugu stranu
Okreneš glavu na drugu stranu,
kad se prepoznaš u mojim besmislenim mislima.
Najradije bi pobegla iz prošlosti,
al’ ne pitaš se ti da li ću te pustiti iz sećanja.
Nečeg se stidiš, ja ne,
ne zameram ništa ni tebi, ni sebi,
svako od nas trošio je svoj džeparac, sitniš srca,
osmislio, ili obesmislio i ljubav i život,
onako kako je najbolje umeo.
Još uvek želim da ti je bolje nego meni
i jedino me još raduje da mi gore ne može biti,
što, ako je Boga i pravde, znači da ti je dobro,
da bolje ne može biti.
Čuvaj to dobro, trebaće ti sve više,
biće ga sve manje, nestašica je ljudi.
Faliću ti, al’ nećeš priznati da ti falim baš ja,
nadaćeš se da tek treba nekog da sretneš:
“valjda se neko i za mene rodio”,
a nećeš znati da je baš taj, što je za tebe rođen, umro
i da se uzalud nadaš nekom boljem od njega.
Uverena da te se ne tiču moje neproživljene misli,
okreneš glavu na drugu stranu,
da nam se pogledi na život slučajno ne bi sreli,
da ne vidimo koliko se razlikuju od onoga kakvi smo.
Okreneš glavu na drugu stranu,
kao dete kad zažmuri i kaže: “Ne vidiš me”.
Okreneš glavu na drugu stranu,
kad se prepoznaš u mojim besmislenim mislima.
Najradije bi pobegla iz prošlosti,
al’ ne pitaš se ti da li ću te pustiti iz sećanja.
Nečeg se stidiš, ja ne,
ne zameram ništa ni tebi, ni sebi,
svako od nas trošio je svoj džeparac, sitniš srca,
osmislio, ili obesmislio i ljubav i život,
onako kako je najbolje umeo.
Još uvek želim da ti je bolje nego meni
i jedino me još raduje da mi gore ne može biti,
što, ako je Boga i pravde, znači da ti je dobro,
da bolje ne može biti.
Čuvaj to dobro, trebaće ti sve više,
biće ga sve manje, nestašica je ljudi.
Faliću ti, al’ nećeš priznati da ti falim baš ja,
nadaćeš se da tek treba nekog da sretneš:
“valjda se neko i za mene rodio”,
a nećeš znati da je baš taj, što je za tebe rođen, umro
i da se uzalud nadaš nekom boljem od njega.
Uverena da te se ne tiču moje neproživljene misli,
okreneš glavu na drugu stranu,
da nam se pogledi na život slučajno ne bi sreli,
da ne vidimo koliko se razlikuju od onoga kakvi smo.
Okreneš glavu na drugu stranu,
kao dete kad zažmuri i kaže: “Ne vidiš me”.
MALI KAMERNI NOKTURNO
Nikad te niko neće ovako tesno grliti
uznemirenu i belu.
Ja sam mornar bez kompasa
kome uvek polude ladje.
Nikad ti niko neće
ovako u krvotok uliti
poslednju nežnost celu,
i pronaći u tebi i nadu i beznađe.
Nikada više nećes
ovako divno truliti
u običnom hotelu,
a ne želeti ipak odavde da izađeš.
Ti si najukusnija krv sveta
koju sam upio hlebom
mog mrkog trbuha.
Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljuštili očnjacima
i prosuli po mojim bedrima
i tvojim dojkama.
Ti si najbeskonačnije,
najubitačnije nebo
kraj mog rumenog uha.
Najbesramnija devojka
koju sam sreo među ženama.
Najstidljivija žena
koju sam sreo među devojkama.
Kad ti izgovaram ime,
usta su mi puna krzna,
i tamjana,
i cveća,
i mesa.
U očima mi grme grčevi svetlosti.
U temenu se protežu
grobovi grbavi.
Kad ti izgovaram ime,
sav sam popljuvan,
i čist,
i mek,
i grešan,
i besan.
I polumrtav od ljubavi.
Vidiš koliko mi odjednom
razrokih zvezda
zoblje sa dlana,
zubima od zrele zobi.
Čuješ kako mi vinogradi
štucaju u džigerici,
i seme iz mesa
svetluca kao svitac pod čokoćem.
Naučio sam da uz tebe ričem,
i naričem,
i milujem,
i drobim.
Kad ti izgovaram ime,
sav sam ošamućen od sunca,
i bezbroj zamorenih reči
u ošurenom grlu mi klokoće.
Vidiš kako sam ti ovo srce
od riđeg cica
noktima zakovao
za obnaženi levi rever.
Pod pazuhom sam ti otkrio
toliko mnogo ptica
koliko nikad odjednom
nije video ovaj beskrilni sever.
Hoću da mi zenice pokipe
između tvojih trepavica.
Da budeš ravna od podavanja
i do kostiju prosta od prkosa.
Hoću da sva lica,
od mrtvačkih sanduka
do dečjih kolica,
imaju tvoje prve bore oko usana
i pege oko nosa.
Ovo ti se svetim
u ime svih onih koji su te želeli
po vozovima,
po šetalištima,
po bioskopima,
a nikad ih nisi dotakla.
Ovo sam se nagutao tvoje plave haljine
za sve preživele i nedoživele žeđi,
za sve što mi se u temenu klati
i u ramenima visi.
Ti si ono najlepše što sam uselio
u oči zelene od stakla,
u oči žute od gleđi.
Ti si sve ono što jesi.
I sve ono što nisi.
Britvom ću morati
da te ljuštim sa sebe,
da te do krvi, kao krljušt, skidam.
Moraću da te otkidam
kao ljušturu školjke
uraslu u škrapu krečnu.
Jer video sam te svu.
Do stida.
I mnogo dublje od stida.
Jer video sam te večnu,
i isprljanu,
i mlečnu.
Zaboraviću ti usne na trbuhu,
kao beduin dve preklane kamile
u pustinji bez vode.
Sto vekova ću ostati ukopan korenjem
u bele peskovite bregove
tvog užarenog tla.
Sto vekova ću zbog tebe
noktima da se krstim
i kutnjacima molim.
Mesečinu ću kao ražanj
u grkljan da zabodem.
Sto vekova ću ovako da te volim,
užasno da te volim,
sav od paperja i sav od zla.
Beži zato dok možeš!
Ja sam već hiljadu suša
ovom krvlju nadojio.
Beži!
Ja sam već hiljadu potopa
ovim mesom potopio.
Ja sam Crvenkapa koja večera vukove.
Spasavaj se.
Silazim ti u utrobu kao noćna smena
u rudnik srebra.
Kad ti izgovaram ime,
ja sam i smešan i velik,
kao bog
koji se u jesen neizlečivo opio,
pa skita po vojničkim igrankama,
namiguje na ptice
i deli okolo svoja poslednja rebra.
Nikad te niko neće ovako tesno grliti
uznemirenu i belu.
Ja sam mornar bez kompasa
kome uvek polude ladje.
Nikad ti niko neće
ovako u krvotok uliti
poslednju nežnost celu,
i pronaći u tebi i nadu i beznađe.
Nikada više nećes
ovako divno truliti
u običnom hotelu,
a ne želeti ipak odavde da izađeš.
Ti si najukusnija krv sveta
koju sam upio hlebom
mog mrkog trbuha.
Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljuštili očnjacima
i prosuli po mojim bedrima
i tvojim dojkama.
Ti si najbeskonačnije,
najubitačnije nebo
kraj mog rumenog uha.
Najbesramnija devojka
koju sam sreo među ženama.
Najstidljivija žena
koju sam sreo među devojkama.
Kad ti izgovaram ime,
usta su mi puna krzna,
i tamjana,
i cveća,
i mesa.
U očima mi grme grčevi svetlosti.
U temenu se protežu
grobovi grbavi.
Kad ti izgovaram ime,
sav sam popljuvan,
i čist,
i mek,
i grešan,
i besan.
I polumrtav od ljubavi.
Vidiš koliko mi odjednom
razrokih zvezda
zoblje sa dlana,
zubima od zrele zobi.
Čuješ kako mi vinogradi
štucaju u džigerici,
i seme iz mesa
svetluca kao svitac pod čokoćem.
Naučio sam da uz tebe ričem,
i naričem,
i milujem,
i drobim.
Kad ti izgovaram ime,
sav sam ošamućen od sunca,
i bezbroj zamorenih reči
u ošurenom grlu mi klokoće.
Vidiš kako sam ti ovo srce
od riđeg cica
noktima zakovao
za obnaženi levi rever.
Pod pazuhom sam ti otkrio
toliko mnogo ptica
koliko nikad odjednom
nije video ovaj beskrilni sever.
Hoću da mi zenice pokipe
između tvojih trepavica.
Da budeš ravna od podavanja
i do kostiju prosta od prkosa.
Hoću da sva lica,
od mrtvačkih sanduka
do dečjih kolica,
imaju tvoje prve bore oko usana
i pege oko nosa.
Ovo ti se svetim
u ime svih onih koji su te želeli
po vozovima,
po šetalištima,
po bioskopima,
a nikad ih nisi dotakla.
Ovo sam se nagutao tvoje plave haljine
za sve preživele i nedoživele žeđi,
za sve što mi se u temenu klati
i u ramenima visi.
Ti si ono najlepše što sam uselio
u oči zelene od stakla,
u oči žute od gleđi.
Ti si sve ono što jesi.
I sve ono što nisi.
Britvom ću morati
da te ljuštim sa sebe,
da te do krvi, kao krljušt, skidam.
Moraću da te otkidam
kao ljušturu školjke
uraslu u škrapu krečnu.
Jer video sam te svu.
Do stida.
I mnogo dublje od stida.
Jer video sam te večnu,
i isprljanu,
i mlečnu.
Zaboraviću ti usne na trbuhu,
kao beduin dve preklane kamile
u pustinji bez vode.
Sto vekova ću ostati ukopan korenjem
u bele peskovite bregove
tvog užarenog tla.
Sto vekova ću zbog tebe
noktima da se krstim
i kutnjacima molim.
Mesečinu ću kao ražanj
u grkljan da zabodem.
Sto vekova ću ovako da te volim,
užasno da te volim,
sav od paperja i sav od zla.
Beži zato dok možeš!
Ja sam već hiljadu suša
ovom krvlju nadojio.
Beži!
Ja sam već hiljadu potopa
ovim mesom potopio.
Ja sam Crvenkapa koja večera vukove.
Spasavaj se.
Silazim ti u utrobu kao noćna smena
u rudnik srebra.
Kad ti izgovaram ime,
ja sam i smešan i velik,
kao bog
koji se u jesen neizlečivo opio,
pa skita po vojničkim igrankama,
namiguje na ptice
i deli okolo svoja poslednja rebra.
