Ваши омилени поеми

[Luckky]

УЧИШ

По некое време ја учиш суптилната разлика
помеѓу држењето нечија рака и оковувањето нечија душа.
И учиш дека љубовта не значи привлечност
и друштвото не значи сигурност.
И почнуваш да учиш дека бакнежите не се договори
и подароците не се ветувања.
И почнуваш да ги прифаќаш твоите порази
со главата горе и очите отворени
со достоинство на жена, не со очај на дете.
И учиш да ги градиш твоите патишта денес
затоа што утрешннината е премногу несигурна за планови
а иднината има начини да те изневери на половина пат.

По некое време научуваш...
Дека дури и сонцето гори ако го има премногу.
Па си ја копаш градината и си ја украсуваш душата,
наместо да чекаш некој да ти донесе цвеќиња.
И учиш дека навистина можеш да истраеш...
Дека си навистина силен
И дека навистина вредиш
И учиш, и учиш...
Со секое збогум нешто научуваш.

Хорхе Луис Борхес

 

[violetmoon]

Има долу една крв
Има долу тешка една крв
од древноста чиниш останата.
Не се ни наѕира во врелите маглини на овој врв.
Лежи проколната како лузна врз раната.

Има долу една тешка крв. Има крв една.
Има една крв густа како црна смола.
Крв незаситна и исконски жедна.
Има една стара крв, црна и гола.

Лежи она и рие како крт.
Оди од праг до праг, рие низ свеста.
Непогрешно и неизбежно како смрт
ги исполнува сите празнини и места.

Има долу тешка една крв,
една крв што секогаш вели:
следи ме покорно, следи ме прв,
никогаш од мене не се дели.

Има долу една страшна крв,
пострашна и од заканата.
Има долу една таква тешка крв
од древноста чиниш останата.

Ацо Шопов

 

[Achernar]

Тreba znati

Smiješiti se dalje, da to treba znati
kada je najbolje ustati od stola,
kad pred nama stoje samo prazni sati
u tome životu glupome do bola.

Trebalo bi znati, ma koliko stoji,
sačuvati ponos, onaj što preosta,
i usprkos svemu, prijatelji moji,
zauvijek otići, znati da je dosta.

Pred sudbinom svojom koja sve ti uze,
kad već ništa nemaš, kada sve si dao,
trebalo bi znati skriti svoje suze.
No ja, srce moje, ja to nisam znao.

Zato treba znati napustiti stol
kad je ljubav tvoja davno pojedena,
ravnodušna lica skriti svoju bol,
zauvijek otići tiho kao sjena.

I usnama treba reći da se smiju
iza maske jada, i stisnuti zube,
a krikovi mržnje u tebi da gnjiju,
te posljednje riječi onih koji ljube.

Treba znati mirno otići na kraju,
ušutkati srce sto već umrlo je,
sačuvati obraz ko neki što znaju,
dok još nije pao. Trebalo je znati,

suviše te volim,
ja to nisam znao.

Charles Aznavour

 

[Achernar]

Септембар

Тај сјај заласка, та рана јесен,
Те страсне боје нашег бола
И тихи лист што мрући бљесне
Како да слави сопствени пораз.

Тај чудновати мир небеса,
Та дубока и умна плавет
- није ли, можда све то пјесма
коју би требало знати напамет.

Вито Николић

 

[violetmoon]

NE VJERUJEM OVOJ NOĆI

Ne vjerujem ovoj noći
izdaće me.
Ako samo sklopim oči,
ako trenem,
prikrašće se,
zaklaće me,
ili će me udaviti omčom mraka.

Ne vjerujem ovoj noći,
crnoj,
gluvoj,
bez koraka.
Još mogu poneki osmijeh da slažem,
poneku sreću da odglumim,
još mogu ponešto lijepo da kažem
svakom osim sebi
- ne daju mi
bolnice,
bolnice,
brezovici,
bežanijske kose,
kasindoli.
Uzalud se vraćam nekad dragoj slici,
ptici,
nebu,
lišću...
Boli,
boli,
boli...

I krijem se tako krvav
unakažen
u zavjese svoje crne
strašne kiše...
Još mogu poneki osmijeh da slažem
ali sve tiše,
tiše,
tiše...

 

[violetmoon]

СМРТ ПУШИ МОЈЕ ЦИГАРЕ

Знаш: Поново сам овде
И пијан
И слушам Чајковског на радију.
Исусе, чуо сам га пре четрдесет седам година
Када сам био изгладнели писац
И сада ево га
Поново
Сада када сам стекао делимичну славу
Као писац
И смрт шета овом собом
Горе-доле
Пушећи моје цигаре
Циркајући моје вино
Док Чајк упорно одрађује
Своју Патхетиqуе,
Какав је то само пут био
И сва срећа која ме је задесила била је
Само зато што сам коцкице бацио
Како треба:
Гинуо сам за своју уметност,
Гинуо сам да се докопам
пет проклетих минута, пет сати
пет дана -
Све што сам желео било је да избацим
Реч из себе
Слава, новац нису били важни:
Ја сам желео да избацим ту реч из себе
А они су ме желели за штанц-пресом,
Фабричком траком
Желели су да будем магационер у
Робној кући.
Па, каже смрт, пролазећи собом,
Свеједно ћу те шчепати
Ма шта био:
Писац, таксиста, сводник, касапин,
Падобранац, шчепаћу те.
Важи, срце, кажем јој.
И сада пијемо заједно
Док један по поноћи полако прелази у два
По поноћи и
Само она зна прави тренутак
Али сам је ипак зајебао:
Извукао сам својих
пет проклетих минута
и још много
преко тога.
-Чарлс Буковски

 

[Achernar]

Sretan je tko umije da voli (odlomak)

Sto sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je zivot pruzao i sve jasnije sam shvatao gde treba traziti prave izvore radosti i smisla.
Naucio sam da biti voljen ne znaci nista, a da je voleti sve, da je sposobnost da osecamo, ono sto daje vrednost i i lepotu nasem postojanju.
Gde god bi se na zemlji pojavilo ono sto se moze nazvati srecom, bilo je satkano od emocija.
Novac nije nista, moc nije nista.
Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrecni.
Lepota nije nista, video sam lepe muskarce i lepe zene koji su bili nesrecni uprkos svojoj lepoti.
Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseca; bilo je bolesnika punih volje za zivotom koji su je negovali do samog kraja i bilo je zdravih koji su venuli muceni strahom od patnje.
Ali sreca je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i ziveo za svoja osecanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo.
Lepota ne pruza radost onome ko je poseduje, vec onome ko ume da je voli i da joj se divi...

Hermann Hesse

 

[malo]

Можеш да знаш све речи мудраца ,
краљева ,
беседе ,
заповеди ,
молитве ..
Ништа ти то не вреди ,
ако ниси спознао Месечев сјај ,
и причао са њим ,
ако ниси чуо шапутање увелог лишћа ,
откуцаје срца удаљених птица .
Ништа ти не вреди ако не знаш ,
да и траве сањају и плачу ,
ако ниси преселио малену Звезду у твоје груди ,
и макар једном се изгубио у нечијим очима .
Све живи у нама пријатељу ,
ништа не морамо куповати ..
Зато отвори срце И прими све ово .
Знаћеш ,
осетићеш ,
вечиту глад за животом ,
за давањем ..
Разумећеш речи мудраца ,
краљева ,
заповеди ,
молитве .
Бићеш вода ,
ваздух ,
вечност .
Бићеш све оно што и јеси .

В. Кркић

 

[violetmoon]

Dusa u prasini

Vise mrtva zvona u snu od kamena.
Sve riječi prekratke, sve misli pretijesne.
Povijest praznih slova steže, čelični obruč.
Savjest od dinamita. Plam svemira.
Pod mostovima teku, teku rijeke
kotrljajući pepeo uspomena.

Proživio nenadano
teži kamen nego bih nosio na leđima.
Kao ronac zaronio u ponore mora,
usud biva beskonačan,
breme se odvaljuje sa ramena.
Ljudi hrle, krute lutke sa maskama,
samo su tramvaji živi.

Ne obrazujemo oblik,
domovi obljepljuju i potčinjuju prostore.
Svi su živci i ganglije kao nepropjevani klavir.
Iščupana su crijeva iz utrobe.
Stogodišta moga drijemeža tovare me ugljenom i okaminama,
pada troskost iz prašume
u najdublji rudokop.
Bolest se bilježi na hartiji
dok, tamo dolje, između Prološca i lmotskoga, na buri
sviraju telegrafske žice na vjetru u protegama.

Kavana snošljiva kao udobna fotelja.
Ko će izvući rude iz mene.
Zlatne i srebrne žice?
Bolest, poezija puna proze
i nervoze -
vasiona strepi od straha
jedan stepen niže od sebe
i žuti u duhu.

Nema nikakvih stvari,
nego talasa i sjenka
povrh kojih pada prašina
treperenjem prolaznih vremena.
Moždani indigo u ljubičasto Oproštenje
struji:
Svakoga me jutra na ulici susreće jedna kokota.

Klečim na koljenima pred veličanstvom zemlje,
te jezikom i usnama ližem blato i prašinu
izmrvljenoga, razdrobljenoga duha.

-Tin Ujevic

 

[Achernar]

Ne marim da pijem, al sam pijan često.
U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše.
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.

Ne marim da pijem. Al kad priđe tako
Svet mojih radosti, umoren, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pak o,
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.

I pritisne očaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se kreće;
Uzvik ga prolama: "Neće biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti neće."

I ja žalim sebe. Meni nije dano,
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oči plave, tople kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.

I želeći da se zaklonim od srama,
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.

Vladislav Petković Dis Pijem