Ваши омилени поеми

[violetmoon]

Uz vino - Vislava Šimborska
Pogledao, dodao mi lepote,
a ja je primila kao svoju
Srećna, progutah zvezdu.

Dopustih da budem izmišljena
po slici i prilici odraza
u njegovim očima. Igram, igram
uz lepet iznenadnih krila.

Sto je sto, vino je vino
u čaši koja je čaša
i stoji stojeći na stolu.
A ja sam prividna,
prividna do neverovatnosti,
prividna prosto do krvi.

Pričam mu šta hoću: o mravima
što umiru od ljubavi
pod sazvežđem maslačka.
Kunem se da bela ruža
polivena vinom peva.

Smeje se, naginjem glavu
oprezno kao da proveravam
pronalazak. Igram, igram
u začuđenoj koži, u zagrljaju
koji me stvara.

Eva od rebra, Venera od pene,
Minerva iz Jupiterove glave
bile su neuporedivo stvarnije.

Kad me on gleda,
tražim svoj odraz
na zidu. I vidim samo
ekser s kog je skinuta slika.

 

[violetmoon]

Samo smo misao - Ratko Petrović
Čovek je samo misao.

Ono što je fizički, zaista se tiče
samo njega.
Da stari, da ga boli, i da oseća.

Ti ne možeš doživeti moju fizičku bol,
u trenutku kada me boli.

Da, zagrlićeš me - i to će činiti
da mi sve bude lakše.
Podnošljivije.
Da me smiri makar malo.

Mada, moja bol će ti biti
neugodnost i patnja - opet misli,
a ne zaista bol.

I bolje je tako - kad boli,
da boli samo jednog.
A drugom to samo da bude
ružna misao.

Ali ti možeš osetiti moje emocije.

Ponekad u potpunosti, nekad
kad im se prepustiš istinski
čak i jače, lepše...

Jer za tebe su, samo za tebe,
i stoga ih možeš osetiti
i jače od mene samog.

Kako?!

Narandža ne oseća svoj ukus
iako je puna sopstvenog soka.
Već ga osete samo one usne
kojima je bila namenjena.

Ali, koliko god da si kadra za to,
nekad i manje... to me ipak teši.
Makar i da me samo nazireš.

Makar tračak pravog mene ćeš
uspeti da shvatiš, dodirneš
i upleteš u svoju zamisao,
koja u tvom svetu
predstavlja mene.

Biti realno shvaćen
makar i komadić,
u nečijem ličnom,
neponovljivo drugačijem
i na divan način nerealnom svetu,
veruj mi, mnogo je.

Tada znaš da si postojao.
Da postojiš.

Ja sam tako premalo
i tako premnogo u istom
momentu.

Vasiona misli i osećanja
svetova čitavih, sa centrom
u jednom - mravu.

Sve zavisno od toga
postaneš li me svesna.

Od toga,
uspevam li da zaista živim?
Da sinem?
Ili sam samo prirodni, nagonski
biomehanizam.
Koji je gladan. Koji se plaši.
Koji deli i zloupotrebljava svoju
platformu za snove - sa životinjom.

Kada sam čovek? Kada sam živ?!

Ja živim kad te ljubim. Tada sam najviše
što mogu biti.
Kad te ne ljubim - ja sam premalo.

Čak i kada sam dobar - a ne ljubim te,
ja sam premalo toga.

A u tvojim očima?
Od čega zavisi šta ću to biti?!

Ja sam samo tvoja subjektivna percepcija
nekakve pojave.
Dakle, u nemilosti sam.

Dolazim li u pravom trenutku?!
Da li mi je glas dublji, plići?!
Jesam li čudan, ili je moja čudnost
po tvojim standardima normalnost?

U nemilosti sam...
previše toga kod tebe mora da se poklopi.
To je često nemoguće.

Poklapanje ukalupljenog tražiš.
Ja sve mogu, sem da stanem u maleno.

Čovek je samo misao.
U svakome različita misao.

Zato su neki poljupci
značajniji od drugih.

Jer je neko u nama postao
lepa misao.
Lepša od drugih.

Dakle,
ono što ću biti
zavisi isključivo
od toga kakva sam
pomisao u tebi...

 

[Prashina]

Tin Ujević: Unutrašnji harem

Suviše divnih žena širom bijeloga svijeta,
suviše krasnih za nas beskorisno cvjeta.

One udate, ko ruže ubrane da brzo svenu,
mjesto da se drže na grmu i na svojem korijenu.

Jedne tako, kao zvijezde što se gledaju u beskrajnom moru,
druge bljeskom ljepote slične meteoru.

Jedne tako, kao kumiri iz pijeska pustinja,
druge tako, kao crkve i genij starih krajina.

Ko ih voli? ko ih bere? komu će srce dati?
O ženo, djevojko i grešnice, ti si čovjeku mati.

Ja te bezutješno gledam u žalosnim maštama
gdje piješ, pjevaš, pušiš i plešeš u baštama.

Ne umijem mjere pred ovom divljom čari
kao da vino pakla u mojem mijehu vari.

Nikada neću reći rđavo o tijelu:
blagoslov da je njemu, divnom božjem djelu!

Ono je izvor radosti, ono je uzor vrlina,
tijelo je baklja svjetlosti usred zemaljskih tmina.

Nema grijeha da mi ne okrznu sne.
Ovdje sam svirepi vezir zbog Tebe. I zbog Nje.

Zbog One koje nema i koja vječno fali,
jer se iz duga varki sapliću ideali.

Suviše krasnih diše širom bijela svijeta,
suviše mirisa žena i suviše njihova cvijeta.

Ne znam da živu, ni kako, ni zašto. Ni kada minu,
o kakav udes, i kakav znak, pada u ispraznu tminu!
Vi i Mi, Beograd, 1931.

 

[Achernar]

Ноћ скупља вијека
Плава луна ведрим зраком у прелести дивно тече
испод поља звјезданије у прољећну тиху вече,
сипље зраке магическе, чувства тајна нека буди,
те смртника жедни поглед у дражести слаткој блуди.
Над њом зв’језде ројевима брилијантна кола воде,
под њом капље ројевима зажижу се ројне воде;
на грм славуј усамљени армоничку пјесну поје,
мушице се огњевите ка комете мале роје.
Ја замишљен пред шатором на шарени ћилим сједим
и с погледом внимателним сву дивоту ову гледим.
Чувства су ми сад трејазна, а мисли се разлетиле;
красота ми ова божа развијала умне силе.
Него опет к себе дођи, у ништавно људско стање,
ал’ лишено свога трона божество сам неко мање;
претчувствијем неким слатким ход Дијанин величави
душу ми је напојио – све њен в’јенац гледим плави,
О насљедство идејално, ти нам гојиш бесмртије,
те са небом душа људска има своје сношеније!
Слух и душа у надежди пливајући танко пазе
на ливади движенија – до њих хитро сви долазе!
Распрсне ли пупуљ цв’јетни али кане роса с струка –
све то слуху оштром грми, код мене је страшна хука;
затрепте ли тице крила у бусењу густе траве,
стрецања ме рајска тресу, а витлења муче главе.
Тренућ ми је сваки сахат – моје време сад не иде;
силе су ми на опазу, очи бјеже свуд – да виде.
Док ево ти дивне виле лаким кроком ђе ми лети –
завид’те ми, сви бесмртни, на тренутак овај свети!
Ход је вилин млого дични на Аврорин када шеће,
од сребрног свога прага над прољећем кад се креће;
зрак је виле младолике тако красан ка Атине,
огледало и мазање презиру јој черте фине.
Устав’ луно, б’јела кола, продужи ми часе миле,
кад су сунце над Инопом уставити могле виле.
Прелесницу како видим, загрлим је кв бог вели,
уведем је под шатором к испуњењу светој жељи.
При зракама красне луне, при свјећици запаљеној
пламена се споји душа ка душици раскаљеној
и цјеливи божествени душу с душом драгом слију.
Ах, цјеливи, божа мана, све прелести рајске лију!
Цјелителни балсам свети најмирисни аромати
што је небо земљи дало на усне јој стах сисати.
Совршенство творенија, таинствене силе боже,
ништа љепше нит’ је када нити од ње створит може!
Малена јој уста слатка, а ангелски обрашчићи –
од тисуће што чувствујем једну не знам сада рећи!
Сњежана јој прса округла, а стрецају светим пламом,
дв’је слонове јабучице на њих дубе слатким мамом;
црна коса на валове низ рајске с игра груди...
О дивото! Чудо смртни ере сада не полуди!
Б’јела прса гордија су под црнијем валовима
но планина гордељива под вјечнијем сњеговима
на излазак кад је сунца са равнине цв’јетне гледим,
кроз мрежицу танке магле величину кад јој сл’једим.
Играм јој се с јабукама – два свијета срећна важе,
к восхиштењу бесмртноме лишеника среће драже;
зној лагани с њеном косом с занешене тарем главе...
Друге среће, мало важне, за њу би да, и све славе.
Не мичу се уста с устах – цјелив један ноћи ц’јеле!
Јошт се ситан не наљубих владалице виле б’јеле;
свезала се два погледа магическом слатком силом,
као сунце с својим ликом када лети над пучином.
Луна бјежи с хоризонта и уступа Фебу владу,
тад из вида ја изгубим дивотницу моју младу!

Петар Петровић II Његош

 

[Achernar]

 

[violetmoon]

Ne budi daleko od mene

Ne budi daleko od mene ni jedan dan,
jer, ne znam kako bih rekao, dan je dug
i čekaću Te na nekoj stanici
kad negde daleko usnu valovi.

Nemoj otići ni samo jedan sat, jer tada,
u tom satu, spoje se kapi nesanice
i možda će se sav dim što traži svoju kuću
doći da ubije i moje izgubljeno srce.

Jao, neka se ne razbije Tvoj lik na pesku,
jao, neka ne lete Tvoje veđe u odsutnosti:
Ljubljena ne idi od mene ni za trenutak,
jer u tom otići ćeš tako daleko
da ću obići zemlju ispitujući
hoćeš li se vratiti ili me ostaviti da umrem.

Pablo Neruda

 

[violetmoon]

Liliana - Aleja lipa, Ilidza

Nema čudjenja, nema nesporazuma,
Razgovaramo kao vekovni znanci,
Otvaram širom vrata uma,
Reči iz podsvesti idu pravce.

Govori mi što nikad inače
Neće mi reći ako se sretnemo.
Znam šta mu i polureči... znače.
Razgovaramo sad naglas, sada nemo.

Pričini mi se da razgovor teče
U dalekom predelu, visokoj travi,
Nekad u svanuće, nekada uveče –
Sve je nestvarno, a kao na javi.

To biva kada se u meni nagomila
Mnogo prećutanog, u samoći.
Razgovaramo kao što razgovaraju oči,
Kao što razgovaraju dva bila.

 

[violetmoon]

Danas - J.L.Borhes

Danas bih mogao
voljeti te kao jučer,
kao sutra,
kao svaki dan.

Danas bih mogao
otići daleko, puno dalje
no što je vrijeme,
puno dalje no što oči dosežu.

Danas bih mogao
pružiti ruku
niz krizaljku zbunjenog
srca
i dotaći zlatnu ribicu za sreću.

Danas bih napokon mogao
probuditi se sretan
kad sam već tebe sanjao
i tvoje usne snom ljubio!

Sve bih danas mogao
jer danas je dobar dan
za herojski život običnog tempa,
za ljubav i poneki poljubac
što ga tamo daleko
na tvoje čelo
smješta povjetarac
ušunjavši se izmeđ' zavjesa
nošen mojom željom
i srebrnom trakom mjeseca!

 

[violetmoon]

Carolija zaborava - Irena Vrkljan
U ovom prostoru
omedjanom stablima mog razuma,
u ovom prostoru bez sredista svjetla,
bez okusa, bez glasova,
u ovom sjecanju,
zatvorenom u tamni obruc tijela,
u ovoj boli
u ljubavi nepravednoj,
u ljubavi
ja dozivam lice
koje sam posjedovala jucer,
ja dozivam noc.
U ovaj sat neponovljen,
u ovaj dan neotrovan
blizinom vremena,
u strahu prisutnom medju oblicima,
u ovaj moj plac
neka iz mahovine izidju sve kosute
i poloze moje tijelo
na zle i visoke borove,
danas,
na dan neprolazne osvete,
neka umorne zene
svezu moja stopala
i zapale sve ladje,
snene pod lukom mog vrata.

Ja zovem.

Neka dodje velika tisina,
neka dodje velika tisina,
neka se rijeke udalje od obala
i tijelo neka napusti
dubinu vlastite krvi,
jer ja vise ne poznajem
granicu svog krika,
ne vidim vise daljinu izmedju dva neba,
ne osjecam krv.

U ovaj suton
sastavljen od dva oblika patnje,
u ovu plahost
koju nose stupovi
lagani od nevinosti ljeta,
u ovaj san
ja dozivam rijeci
nage i bez uspomena,
ja dozivam agoniju
hladniju od snijega.
U disanju moje koze,
u ove plohe tuge,
u ovu tamu,
ja zovem vjetar
koji brise obrise gorkih planina,
vjetar zaborava
ja dozivam pcele,
da lancima bez zvukova
zarobe tu travu
taj plamen
na tvom imenu.

Ja zovem.

Neka se mora preliju
u presusen izvor zemlje
i zaustave krv
koja me napusta,
neka se moja zaljubljenost
pretvori u osamljene perivoje,
moj osmijeh otudji od sunca,
neka ostrice izrasle u dodiru nase sutnje
prodru kroz ovaj plemenit okus smrti.

Nadjite me,
vezite me,
spalite moje sjecanje,
zakopajte moje sunce
u jezgro najtamnijeg korijenja,
otvorite moje dlanove od soli
i oduzmite mi taj lik
koji i sljunak pretvara u ljubav.

 

[violetmoon]

Додека ме бараш

Барај во темнината, таму ке ме најдеш
Врисни пред црвената вода, ке го видиш мојот одраз
Скаменет лик на проклет светец, сениште во ноќта
Бездомник во темна улица, проколната птица
Ме гледаш мене, се бараш себе, крај на мостот
Реката е врела, каменот длабок, огнот студен,
И ништо не е како порано, само моето бледо лице
Го собирам отровниот мед, капка по капка
Барам зид, на зидот слика, на сликата твоите очи
Ме голташ страсно како ѕверот месото на својата невина жртва
Но јас не бегам, не сакам да бегам, јас сум тука, и те барам, уште те барам
Палам факел, ги отворам очите, празно огледало, искината душа
Обична слика далку од се, прашина, темнина ,молк,
Добрина во ноќта, злоба во денот, плач во самракот
Сирак сум без тебе, река без вода, плач без солзи, ден без сонце
Свека која гори кратко, чиј восок паѓа на твоите студени раце,
додека врескаш ме држиш, и покрај болката,
а јас согорувам, ме снемува, ке останам како шепот во тешката тишина и ке ти кажам
Ме најде, те најдов, ме виде, те видов, ме почувствува,
Во темната ноќ ги бројам крвавите плочки, се давам во крвта и плачам
Ништо не е како порано, ништо...
Aleksandar Todorovski