Инспиративни текстови кои поттикнуваат размислување

Abraxas

Староседелец
10 јануари 2013
1,094
792
1,133
44
www.oto-mk.net
There is no escape. You can't be a vagabond and an artist and still be a solid citizen, a wholesome, upstanding man. You want to get drunk, so you have to accept the hangover. You say yes to the sunlight and pure fantasies, so you have to say yes to the filth and the nausea. Everything is within you, gold and mud, happiness and pain, the laughter of childhood and the apprehension of death. Say yes to everything, shirk nothing. Don't try to lie to yourself. You are not a solid citizen. You are not a Greek. You are not harmonious, or the master of yourself. You are a bird in the storm. Let it storm! Let it drive you! How much have you lied! A thousand times, even in your poems and books, you have played the harmonious man, the wise man, the happy, the enlightened man. In the same way, men attacking in war have played heroes, while their bowels twitched. My God, what a poor ape, what a fencer in the mirror man is- particularly the artist- particularly myself!

Hermann Hesse.
 
  • Ми се допаѓа
Реакции: malo, Lena and TheQueen

diva orhideja

Член со 30 казнени поени
26 февруари 2014
2,224
1,747
253
Од една свека може да се запалат илјада други свеки и да не се прекине животот на првата свека!Подели ја среќата со други луѓе,нема да ти се уништи.Така вели една поговорка.Ја споделив мојата среќа со колешките на работа и што се случи.Навидум се радуваат со тебе но кога подлабоко ке се загледаш во нивните очи ке видиш љубомора,потоа ке слушнеш моабети како ете она има врски,има .....Каде отиде човештвото,во што се претворивме.Чесноста ја исмејуваме лошотијата ја величаме?Мака ми е веке и од мене сама и јас се изобличувам!?
 

KodaR

Нов член
4 април 2014
6
1
1
27
Животните убиваат, но тие убиваат за да преживеат!
-За што луѓето убиваат?
 

diva orhideja

Член со 30 казнени поени
26 февруари 2014
2,224
1,747
253
Животните убиваат, но тие убиваат за да преживеат!
-За што луѓето убиваат?[/QUOTE Животните убиваат за да се прехранат а луѓето за да го нахранат својот болен ум!
 
  • Ми се допаѓа
Реакции: JaMi and Kristina1003

Lena

Poétesse
12 октомври 2012
4,155
7,687
1,183
земјата на чудата
“School failed me, and I failed the school. It bored me. The teachers behaved like Feldwebel (sergeants). I wanted to learn what I wanted to know, but they wanted me to learn for the exam. What I hated most was the competitive system there, and especially sports. Because of this, I wasn’t worth anything, and several times they suggested I leave.

This was a Catholic School in Munich. I felt that my thirst for knowledge was being strangled by my teachers; grades were their only measurement. How can a teacher understand youth with such a system?

From the age of twelve I began to suspect authority and distrust teachers. I learned mostly at home, first from my uncle and then from a student who came to eat with us once a week. He would give me books on physics and astronomy.

The more I read, the more puzzled I was by the order of the universe and the disorder of the human mind, by the scientists who didn’t agree on the how, the when, or the why of creation.

Then one day this student brought me Kant’s Critique of Pure Reason. Reading Kant, I began to suspect everything I was taught. I no longer believed in the known God of the Bible, but rather in the mysterious God expressed in nature.

The basic laws of the universe are simple, but because our senses are limited, we can’t grasp them. There is a pattern in creation.

If we look at this tree outside whose roots search beneath the pavement for water, or a flower which sends its sweet smell to the pollinating bees, or even our own selves and the inner forces that drive us to act, we can see that we all dance to a mysterious tune, and the piper who plays this melody from an inscrutable distance—whatever name we give him—Creative Force, or God—escapes all book knowledge.

Science is never finished because the human mind only uses a small portion of its capacity, and man’s exploration of his world is also limited.

Creation may be spiritual in origin, but that doesn’t mean that everything created is spiritual. How can I explain such things to you? Let us accept the world is a mystery. Nature is neither solely material nor entirely spiritual.

Man, too, is more than flesh and blood; otherwise, no religions would have been possible. Behind each cause is still another cause; the end or the beginning of all causes has yet to be found.

Yet, only one thing must be remembered: there is no effect without a cause, and there is no lawlessness in creation.

If I hadn’t an absolute faith in the harmony of creation, I wouldn’t have tried for thirty years to express it in a mathematical formula. It is only man’s consciousness of what he does with his mind that elevates him above the animals, and enables him to become aware of himself and his relationship to the universe.

I believe that I have cosmic religious feelings. I never could grasp how one could satisfy these feelings by praying to limited objects. The tree outside is life, a statue is dead. The whole of nature is life, and life, as I observe it, rejects a God resembling man.

Man has infinite dimensions and finds God in his conscience. [A cosmic religion] has no dogma other than teaching man that the universe is rational and that his highest destiny is to ponder it and co-create with its laws.

I like to experience the universe as one harmonious whole. Every cell has life. Matter, too, has life; it is energy solidified. Our bodies are like prisons, and I look forward to be free, but I don’t speculate on what will happen to me.

I live here now, and my responsibility is in this world now. I deal with natural laws. This is my work here on earth.

The genuine scientist is not moved by praise or blame, nor does he preach. He unveils the universe and people come eagerly, without being pushed, to behold a new revelation: the order, the harmony, the magnificence of creation!

And as man becomes conscious of the stupendous laws that govern the universe in perfect harmony, he begins to realize how small he is. He sees the pettiness of human existence, with its ambitions and intrigues, its ‘I am better than thou’ creed.

This is the beginning of cosmic religion within him; fellowship and human service become his moral code. Without such moral foundations, we are hopelessly doomed.

If we want to improve the world we cannot do it with scientific knowledge but with ideals. Confucius, Buddha, Jesus and Gandhi have done more for humanity than science has done.

We must begin with the heart of man—with his conscience—and the values of conscience can only be manifested by selfless service to mankind.

Religion and science go together. As I’ve said before, science without religion is lame and religion without science is blind. They are interdependent and have a common goal—the search for truth.

Hence it is absurd for religion to proscribe Galileo or Darwin or other scientists. And it is equally absurd when scientists say that there is no God. The real scientist has faith, which does not mean that he must subscribe to a creed.

Without religion there is no charity. The soul given to each of us is moved by the same living spirit that moves the universe.

I am not a mystic. Trying to find out the laws of nature has nothing to do with mysticism, though in the face of creation I feel very humble. It is as if a spirit is manifest infinitely superior to man’s spirit. Through my pursuit in science I have known cosmic religious feelings. But I don’t care to be called a mystic.

I believe that we don’t need to worry about what happens after this life, as long as we do our duty here—to love and to serve.

I have faith in the universe, for it is rational. Law underlies each happening. And I have faith in my purpose here on earth. I have faith in my intuition, the language of my conscience, but I have no faith in speculation about Heaven and Hell. I’m concerned with this time—here and now.

Many people think that the progress of the human race is based on experiences of an empirical, critical nature, but I say that true knowledge is to be had only through a philosophy of deduction. For it is intuition that improves the world, not just following a trodden path of thought.

Intuition makes us look at unrelated facts and then think about them until they can all be brought under one law. To look for related facts means holding onto what one has instead of searching for new facts.

Intuition is the father of new knowledge, while empiricism is nothing but an accumulation of old knowledge. Intuition, not intellect, is the ‘open sesame’ of yourself.

Indeed, it is not intellect, but intuition which advances humanity. Intuition tells man his purpose in this life.

I do not need any promise of eternity to be happy. My eternity is now. I have only one interest: to fulfill my purpose here where I am.

This purpose is not given me by my parents or my surroundings. It is induced by some unknown factors. These factors make me a part of eternity.”

~Albert Einstein

е така..
 
  • Ми се допаѓа
Реакции: Idiot and Prashina

Kristina1003

Полноправен Член
21 април 2014
14
30
13
32
Чекорејќи по улица , мислите ме нападнаа каков е овој живот , осаменоста те кини , омразада те напаѓа ,среќата ти се лизга од раката , тониш а всушност не си свесен на поразот кој многу ти бил нададен ... за плачив ,стоејќи на една стара клупа и размислував како моето лице се смена тогаш кога најмалце очекував , како мојот живот се претвори во себичност и грубост , а бил поинаков ..
Одеднаш се појави еден стар дедо и ми рече :

Ќерко млада , чекориш по погрешен пат , се предаваш на задоволството и гордоста на другите, сети се после сите порази кои ти ги нанесоа , сите увреди , сите удари , и повторно се бориш сама без никој да дознае се предаваш на тагата , не бараш помош а си храбра со емоциите , Господ те прати ќерко мила на овој свет како пример за сите дами на овој свет кои биле увредени , тепани , искористени и исфрлени.Дали се сеќаваш кога ќе сретнеше некој на улица кој грубо се понаша со некоја девојка и секогаш викаше против него ?! А можеби и некогаш одеше и подаваше рака . Дали си помислила дека некогаш можеби и Бог нема да биде праведен па ке ти поднесе толкава болка , бидејки не си размислувала никогаш си била брза , а сепак си се борела.
Јас го запрашав :Дедо бев храбра личност , не сакав повреди , навреди сакав да биди се поинакво , се осеќав среќна во невистински живот, се осеќав храбра без моите родители да ми подадат рака , никогаш не дозволував некој да ме згази под него и сега некаде далеку да се гордее со тоа, враќав на многу полош начин , а сега стојам и плачам се молам да се извлечам од се , се надевам дека ке сум среќна во вистински живот .
Моите емоци во срцето се полнеа , солзите се ронеа како бисери по моето лице , се тресев од страв дека може да биди нешто полошо со мене гледајќи ги моите родители во лице и секогаш му викав “ Среќна сум “ a срцето ми плачи. Секое чукање на срцето на мајка ми , беше мојата храброст , тонев , патев , трпев, умирав , ама не се предавав , никогаш ни помош не барав..Ахх ми дојде во главата само една мисла зошто сум јас пратена во овој свет за пример и на глас го изговорив .
Чудно ми се насмевна стариот дедо и ми рече: Мила ќерко да беше сосема трета личност на твоето место немаше да се бори сама , ќе бараше помош од некој човек , а ти борејќи се сама , гледајќи да се спасиш и да не му наштетиш на саканите , се исправи и после секој удар . Ти си била среќна во погрешно време , а замисли колку си среќна сега во вистинско време ?!
Господ Бог на овој свет , дава силен удар на оние кои знаат да го издржаат и со сета сила да станат како пример за другите луге . Замисли колку гордост имат твоите , и после секој удар остана покрај нив , и после секое пиштење во душата и гризење на чуствата ти си чоек кој сака пак да помогни .Ти си девојка која е силна , која има храброст , која никогаш нема да се предаде, ти си девојка еден ден ко ќе станиш мајка ќе бидеш најхрабрата мајка на овој свет, ќе бидеш пример за животот на своите деца , дека кога и осаменоста , злото , омразата , љубомората те згазат, пак ќе останиш она што всушност се роди , Човек кој вреди да се сака , човек кој вреди да му веруваш , човек кој својот живот ќе го жртвува за своите сакани.
Одеднаш стана и си замина , осетив како да ме знаел цел овој живот , осетив страв во коските , и си помислив.. Господе полудувам ?! Одеднаш срцево ми затрепери и го сетив тој мирис на спокој , мирис на љубов, мирис на среќа како да се насмевна Бога од горе и ми даде светлина , како да прати личност по мене која ке ме прави да бидам среќна .Гордоста на моите родители е мојата храброст и сила , гордоста на моите сакани сум за она што сум , себичноста , ме направи да бидам лоша кон љугето а добра кон својот живот , понекогаш ги врегам многу срца , знам да расплачам , знам да изнервирам , да таа сум сега , затоа што Не се предавам во невистина , не се предавам во лажните клевети , ветувања, лажни зборови. Не се предавам ,а најмалце кога после секој удар издржав а сега на ситна да подклекна , срцево силно чукаше а среќата ми се насмевнува како да е сон помислив одеднаш се фатив за лице , и си помислив “ Не сонуваш вистина е , сега си среќна имаш луге кои те сакаат и живеат за тебе .” Сум била среќна во погрешни луге , а сега сум многу повеќе среќна во вистинскиот пат .
Ти благодарам Господе што си покрај мене , ти благодарам Господе што не ме остави да се предадам ,ти благодарам затоа што ми подаде рака и ми даде сила да бидам храбра , и да докажам дека можам многу повеќе од оние кои од далеку ме гледаа како што патам , и се радуваа на мојот пораз на моето тонење , знам ова е Нивна казна а моја среќа , нивни пораз а моја победа

... Успеав во животот и кога најмалце се надевав .!
 
  • Ми се допаѓа
Реакции: diva orhideja

Kristina1003

Полноправен Член
21 април 2014
14
30
13
32
Кога веќе пораснав, татко ми прв пат ме виде како плачам, како се однесувам дрско кон секого.. како се претворив во личност што тој не посакуваше. Не му беше мила онаа помисла дека сега не сум само неговата мала ќеркичка, сега до мене има еден безвреден и себичен човек што е заслужен за мојата состојба во моментот. Човек што незнае да сака, да цени. Човек што сака само по потреба. Го болеа моите солзи, еден ден ми рече:

“Те пораснав, те одгледав како капка на дланка, како бисер те негував. За што? За сега друг да се кити со твојата добрина, а тебе да те полни со тага. За да плачеш за некого? За некој што незнае колку вредиш? Кој и да е, неможам да дозволам да те гледам несреќна покрај него. Ќе продолжиш со животот како што живееше кога беше само моја. Правиш се, а тој не те забележува. Ти ѕвони, ти обрнува внимание само кога на него ќе му биде здодевно и кога ќе ги нема другарите и оние неговите... Кога те погледнал во лице и ти кажал дека те сака? Кога те галел нежно по косата и те бакнал во чело? Кога те изненадил со нешто, кога си почуствувала љубов од него, ќерко? Го прави ли тоа што го правев јас за тебе? Ти купил ли некогаш поклон за роденден? Ти признал ли некогаш колку вредиш? Не ќерко... знам дека цел живот за тоа мечтаеш, но не го добиваш. Во што се заљуби? Во човек? Тој е човек? Тоа себично куче... На што си го трошиш времето и љубовта... Јас мојата ја потрошив на тебе, но те сакав и чував. И ти твојата подари ја некому што ќе ме замени мене. Ќе дојде денот кога ќе ме покриваш со цвеќиња, сакајќи да ме вратиш, тогаш сети се дека има некој сличен на мене. Тој што ќе биде до тебе кога мене ќе ме нема. Во тој што ќе ја бараш последната надеж и утеха. Тој што би го дал и последниот здив за тебе...А сега кога веќе кога се смена сето она што го имав, кога се смени и времето заедно со мене .. како да му блеска сјај во очите како да се радува дека го имам она што го имам сега , како да е горд на мене..

Како времето да застана и да се преврти ова земја како да се претвори во нешто чудно... сега мирот во нашите срца владее .. ”
 
  • Ми се допаѓа
Реакции: diva orhideja

diva orhideja

Член со 30 казнени поени
26 февруари 2014
2,224
1,747
253
Работи што ќе Не уништат:Политика без принципи,Задоволство без совест,Богатство без работа,Знаење без карактер,Работење без морал,Наука без хуманост,Сакање без жртвување!
 
  • Ми се допаѓа
Реакции: Pica pica and Outrider

violetmoon

Модератор
Член на администрација
11 декември 2012
2,662
5,747
1,153
Може да се стави тука приказнава...


Во средниот век постоела жена во Индија која како домашен миленик имала питон, змија која многу ја сакала.

Нејзината змија од 4 метри одеднаш едноставно престанала да јаде. После неколку недели, мачни обиди во кои газдарицата на сите начини се обидела да ја нахрани змијата, а таа одбивала, ја однела на ветеринар.

Откако ја слушнал целата приказна и мака на жената, ветеринарот ја прашал: „Дали вашата змија спие со вас во ист кревет, ве обвива, или легнува многу блиску и се издолжува цела?“

Жената изненадно одговорила „Да! Да! Тоа го прави секојдневно и тоа ме прави многу тажна бидејќи гледам дека нешто бара од мене, а не можам да и помогнам.“

Ветеринарот со загрижен тон и одговорил: „Госпоѓо, вашиот питон не е болен, тој се подготвува да ве изеде. Тој секој пат, обвивајќи ве, издолжувајќи се до вас, ја проверува големината на вашето тело. Тој не јаде, не затоа што не е гладен, само остава простор пред нападот за да може да ве голтне и да има доволно место да ве свари.“

Мораш да ги препознаеш змиите околу себе и нивната вистинска намера. Вистинското лице на лажните пријатели. Само затоа што некој е во ваша близина и често ве „прегрнува“, не значи дека неговите намери се добри.